Sećanje na Mediteran
Sačuvati neizgovoreno, kao srž.
Ivan V. Lalić
Lice kojeg pokušavam da se setim sliči otisku kiše
u prašini koju dubi vreme, čežnji koja osvaja kao zvuk
neke veoma stare violine, svakako prelasku preko praga,
i šapatu koji te prati od kolevke do večnosti
zaboravljene u oseci ili plimi nekoj; to, taj vetar
iznutra obrastao Vizantionom kao krčag prazninom
i polja puna mesečine u maglovitim noćima Antiohije.
Pamtiš li još uvek bogove grčke, dečače što dolaziš
iz magle, s rukama nesviklim na rezbarenje, na filigran,
dar da primiš Mere, dečače što se smešiš, zašto?
Život je nacrt neke buduće pesme, pokretni štafelaj
koji čak ni vidokrug ne bira, a ono što dolazi
nakon svega nije obilje već nesrazmer, nemogućnost
da se iskaže svet u jednoj kaplji vode, u fragmentu
nekog drevnog mozaika, u rečenici koja nas sažima
tako surovo, toj rečenici koju govori ćutanje,
i koja nas sabira u jedan trenutak samo.
Mediteran,
lice kojeg pokušavam da se prisetim, to Negde
koje živi u mom sećanju, ispod aleksandrijskih stubova
možda, ili pak u sjaju Mitilene.
Da li to pamti suza što će se skotrljati niz lice
kad budemo nestajali u magli, a Luna na nebu bude
smenjivala Sunce, plavi i zlatni dečače, dok se budem
sećao rumenila njenog lica, tužan u duši što se
iz pene više niko nikad roditi neće.
Pamtiš li bogove grčke, i njen pogled…?
Radomir D. Mitrić, iz moje prve knjige Nostalgija za punoćom (2005)
